PIŠE: ELMIR ĐOKOVIĆ


Ko o če­mu, ja o in­ter­ne­tu… što ću po­sao, a i vri­je­me je ta­kvo. U ovoj ko­lum­ni ma­lo o fa­mo­znom sel­fi­ju…
Po­tvr­di­lo se ono što sam od­u­vi­jek znao: op­se­siv­no fo­to­gra­fi­sa­nje sa­mo­ga se­be je men­tal­ni po­re­me­ćaj. Za­i­sta, mo­ra­te ima­ti po­se­ban men­tal­ni sklop ka­ko bi­ste vred­no­va­li vla­sti­ti ste­pen pri­vlač­no­sti pre­ma to­me ko­li­ko laj­ko­va do­bi­je­te. Šte­ta što je ta vi­jest Ame­rič­ke psi­hi­ja­trij­ske aso­ci­ja­ci­je bi­la la­žna. 
Ni­je ni ču­do što su je mno­gi pre­ni­je­li bez trač­ka sum­nje u nje­nu isti­ni­tost, kad smo za­su­ti vi­je­sti­ma o glu­po­sti­ma ko­je su lju­di u sta­nju na­pra­vi­ti ka­ko bi do­bi­li ne­či­ju po­zor­nost.
Uzet ću za pri­mjer slu­čaj de­vet­na­e­sto­go­di­šnjeg Bri­tan­ca, Dannyja Bow­ma­na, ko­ji je ove go­di­ne po­ku­šao iz­vr­ši­ti sa­mo­u­bi­stvo jer ni­ka­ko ni­je mo­gao na­pra­vi­ti "sa­vr­šen" sel­fi. Dannu je de­set sa­ti dnev­no sni­mao svo­je sel­fi­­je pre­ko iPo­da, is­pi­sao se iz ško­le i smr­šao čak dva­na­est ki­lo­gra­ma ka­ko bi iz­gle­dao što bo­lje na fo­to­gra­fi­ja­ma. 
I on ni­je je­di­ni.
Me­di­ji su pre­ni­je­li i vi­jest o Ame­ri­kan­ki Tri­a­ni La­vey, za­po­sle­noj u fir­mi za od­no­se s jav­no­sti, ko­ja je po­tro­ši­la 15.000 do­la­ra ka­ko bi stal­no iz­gle­da­la kao fo­to­šo­pi­ra­na. Tri­a­na ope­ra­ci­je sma­tra le­gi­tim­nim na­či­nom sa­mo­pro­mo­ci­je, jer vje­ru­je da je pri­su­stvo na dru­štve­nim mre­ža­ma, pod­jed­na­ko bit­no kao i pra­vi so­ci­jal­ni ži­vot. Pri­su­stvo – mo­žda. Me­đu­tim, jav­no pro­mo­vi­sa­nje pla­stič­nih ope­ra­ci­ja kao pred­u­slo­va za uspjeh u po­slov­nom okru­že­nju ša­lje po­gub­nu po­ru­ku mla­dim lju­di­ma, bu­du­ćim pro­fe­si­o­nal­ci­ma, ko­ji će na osno­vu ova­kvih pri­mje­ra po­vje­ro­va­ti da je za po­slov­ni uspjeh i sa­mo­o­stva­re­nost naj­bit­ni­ji iz­gled, pa tek on­da obra­zo­va­nje i pro­fe­si­o­nal­ne spo­sob­no­sti.
Pa on­da vi­đa­mo pri­ja­te­lje na dru­štve­nim mre­ža­ma u ne­kim ne­pri­rod­nim po­za­ma, ka­ko pu­će usne i – ba­rem me­ni, iz­gle­da­ju smi­je­šno, da ne ka­žem bi­zar­no.
Mo­žda sam ja iz­rod, ali ka­da imam fo­to­a­pa­rat u ru­ka­ma, pr­vi po­riv mi je da sli­kam sve uoko­lo, sa­mo ne se­be.
Po­ma­ma za sel­fi­ji­ma do­ve­la je do ma­sov­ne po­tra­žnje za estet­skim hi­rur­škim ope­ra­ci­ja­ma, a je­dan od raz­lo­ga po­ve­ća­nog bro­ja za­htje­va za nji­ma je i bullying na dru­štve­nim mre­ža­ma. U is­tra­ži­va­nju u ko­jem su uče­stvo­va­li estet­ski hi­rur­zi, do­šlo se do po­da­tka da je 69 od­sto dje­ce i ti­nej­dže­ra ko­ji su pod­vrg­nu­ti estet­skim za­hva­ti­ma, to uči­ni­lo zbog bullyin­ga, a 31 po­sto ka­ko bi spri­je­či­lo bullying. Valj­da za­to da­nas sko­ro svi ti­nej­dže­ri i ti­nej­džer­ke iz­gle­da­ju isto: iste fri­zu­re, ista odje­ća, ista mi­mi­ka i ge­sti­ku­la­ci­ja.
Nje­go­va­nje vla­sti­tog sti­la, ori­gi­nal­nost i je­din­stve­nost, oči­gled­no vi­še ni­je­su na ci­je­ni.
Za­to i ve­ći­na da­na­šnje mla­de­ži na pi­ta­nja: Ko si? Ka­ko si? od­go­va­ra ne­kom fra­zom sa in­ter­ne­ta, po mo­guć­no­sti na en­gle­skom, uz oba­ve­zan smaj­li,eh što je di­gi­tal­na ge­ne­ra­ci­ja….vi­še piksela i gi­ga­baj­ta no pa­me­ti.